Шампиони

МОМЧИЛО ВУКОТИЋ, СТАРИ ФУДБАЛСКИ АС, ИЗМЕЂУ НОСТАЛГИЈЕ И НАДЕ
Спорт прогутан новцем
Још памти стоти гол за „Партизан” дат „Динаму” у Загребу. И гол у победи над „Звездом” од 3:2. И гол Италији у Торину 1972, на дебију у југословенској репрезентацији... Слику по слику, стигне до свог детињства у Раковици, када се играло растерећено, игре ради... Данас је, наравно, све другачије. Фудбал више није игра него део индустрије забаве и великог бизниса. Новац је угасио некадашњу драж и донео израчунљивост. Па ипак, Моца и данас једном недељно са друштвом игра фудбал и редовно води унука на тренинге

Пише: Дејан Булајић
Фото: Архива саговорника

Једног од најбољих фудбалера у историји „Партизана”, Момчила Вукотића свака Нова година затиче у посебном расположењу. Док многи подвлаче црту и склапају календарски рачун, он се бави прославама које се нижу као на траци.
– Крај године ми углавном доноси пријатан умор, јер моја породица има разлога за вишеструко славље и обележавање својих значајних датума, било да су у питању рођендани или годишњице брака. Када се томе додају општи празници, онда се све то претвара у читав низ свечаности, које вас на крају натерају да пожелите мало предаха.

Када бивши истакнути спортисти помену породицу, обично се прво помисли на могуће наследнике?
Синови Дејан и Никола су имали известан таленат за фудбал, али нису на томе много инсистирали. Дејан је до кадетског нивоа играо у „Партизану”, у генерацији са Ћирићем, Милошевићем и осталима. Мој одлазак у печалбу га је омео у даљем развоју, па је каријеру наставио у нижим лигама. Никола је брзо одустао, али зато има сина који је талентован и срчано тренира. Моја је обавеза, а заправо задовољство, да га три пута недељно водим на тренинге и да га гледам како расте и развија се.

Да ли то буди носталгичне осећаје у бившем фудбалеру?
Тешко да се могу направити права поређења. У мом крају, на Раковици, као и сви остали дечаци мог времена, играо сам фудбал по цео дан и то нам је била готово једина права забава. Дружили смо се, такмичили и одрастали у растерећеној игри. У „Партизан” ме је отац одвео тек када сам имао дванаест година. Сада видим да деца почињу да тренирају у петој или шестој години. Није моје да судим да ли је то добро или не. Свакако уживам док их посматрам, јер њихова срчаност и жеља су неупоредиви.

Колико је заиста време променило однос према раном спортском сазревању?
Ту се тешко могу пронаћи додирне тачке. Некада је било мање секција. Постојали су кадети и омладинци, и они су, ако заслуже прилику, прелазили у први тим. Сада све почиње много раније. Што је посебно битно, систем рада се све више своди на такмичарски елемент који се форсира од раних дана. Некада се у осамнаестој или деветнаестој години чекало на улазак у први тим, јер су сви знали да ће бити времена за доказивање, а сада тог времена изгледа да нема. Професионализам мења услове за опстанак у спорту.

У ЗАЧАРАНИМ КРУГОВИМА

Како вам изгледа савремени фудбал?
Данас је интерес испред фудбала и мислим да то није добро. Све је подређено спектаклу – превише утакмица, и за играче и за клубове, атракција по сваку цену, тражи се место за свакога ко има много новца. Највећа такмичења су постала предвидива. Зна се из којих лига долазе клубови који могу да освоје европске и светске титуле. Све се врти око скупих и богатих, и све је њима подређено. Њихови трансфери су постали бесмислени, али, нажалост, у тим причама нема места за оне који су некада много значили због квалитета који су сами стварали. Тако се губи драж и неизвесност које су некада постојале. И телевизија је учинила своје. Некада се на утакмицу чекало као на празник. Сада сваког викенда имате десетине преноса, који могу да вас брзо засите. Можда ће неко рећи да сам старомодан, али чини ми се да је некада било више страсти и узбуђења. Некада је требало имати квалитет да би се опстало. Сада треба имати новац да би се стекао квалитет. Данас имате клубове који су као просечни таворили годинама, а за две или три сезоне постали су конкуренти најјачима у Европи. Последњи пример за то је „Пари сен Жермен”. Али то није закон спорта, већ новца. 

Како се у такав декор уклапа српски фудбал?
Финансије су главни проблем. Сталног извора прихода готово да нема, па се прибегава продаји играча, чак и врло младих. То је велики проблем, јер утиче на пад квалитета. Као замена доводе се странци од којих су многи сасвим сумњиви. Када би наши клубови могли да се наметну као стални учесници еврокупова, обезбедили би редовне приходе. Али за тако нешто је потребно имати тимове који су на окупу барем неколико сезона. Недостаје континуитет, а када тога нема тешко је очекивати стабилне резултате.

Самим тим, видно је пало и интересовање за наш фудбал...?
То је очигледан проблем. Некада афирмисани центри се лако мире са скромним просеком, па је читава прича спала на „Партизан” и „Звезду”. У таквој ситуацији не могу да се не сетим некадашње лиге коју су, и мимо такозване „велике четворке”,  чинили веома озбиљни тимови. Публика је посебан феномен. Током 1978, када смо освојили титулу, „Партизан” је имао у просеку 28.000 навијача на трибинама. За меч са зеничким „Челиком” стајало се у реду за карту. Данас прволигашки фудбал прати онолико навијача, колико их је некада било у регионалним лигама, чак и мање. То је проблем који ће се тешко решавати, јер решење није само у клубовима.

ПРОБЛЕМИ ПО ДУБИНИ

Озбиљан проблем представљају и нарасле страсти међу клубовима и навијачима?
То су ствари које, нажалост, бацају у други план оно што треба да је у центру пажње: фудбалере и саму игру. И у наше време био је изражен велики ривалитет „Партизана” и „Звезде”, али није било зле крви и мржње. На терену смо били непомирљиви, а ван њега односи су нам били сасвим коректни. Колико год да сте одани свом клубу, не смете да мрзите противника. Морате га поштовати, јер то је здрав однос према спорту, а и животу. Сећам се ситуације када сам као тинејџер дошао на вечити дерби, током којег је попустила заштитна ограда на трибинама, па је пар хиљада навијача стајало око терена и гледало утакмицу. Никакав се инцидент није догодио, нити је ико сумњао да ће се догодити.

Шта очекивати од репрезентације на Мондијалу?
Тешко је о томе говорити. Већ сама чињеница да смо се пласирали на Светско првенство је вредна пажње. Бразил је један од највећих фаворита на читавом шампионату и добро је што у групи играмо на крају са њима. Остала два противника нас остављају у дилеми, као уосталом и наш тим. Сигуран сам једино да ће наши играчи дати све од себе и да неће пропустити прилику да се у правом светлу покажу у Русији. Хоће ли то бити довољно да се прође група, остаје да се види.

Да ли су младе генерације спремне да се посвете изазовима какве намеће савремени спорт?
Мислим да довољан број њих јесте спреман за тако нешто. Уосталом, ми смо минулих година имали велике успехе са млађим селекцијама, што потврђује да талената има у довољном броју. Проблем, међутим, настаје у периоду када треба прећи из млађих категорија у сениорску конкуренцију. Разлози су различити, али се углавном тичу погрешних одлука – прераног одласка из матичних клубова, одласка у јаке тимове где је конкуренција строга, и тако даље. Мислим да би многи од њих боље прошли да су још коју годину провели у нашој лиги, где би сазрели и стекли корисна искуства. Нажалост, фудбалска печалба делује привлачно и тешко јој је одолети. Многи су се у њој удавили.

Какав је утицај родитеља на децу која су заинтересована за спорт?
Има различитих случајева. Неки се понашају сасвим нормално, не оптерећујући своју децу, док су неки други амбициознији и од своје деце. Није добро у раним годинама, када би први сусрет са спортом за децу требало да буде растерећена игра, наметнути им императив победе и јак такмичарски мотив. Многа деца су тиме вероватно деморалисана, поготово ако их родитељи прекомерно форсирају. Посебан значај у томе имају и тренери, при чему се неки постављају опуштено и одговорно, док са другима то баш и није случај.

СЛИКЕ КОЈЕ СЕ ПАМТЕ

Које моменте у каријери посебно памтите?
Прва титула са „Партизаном” је вероватно на челу драгих успомена. Потом стоти гол против „Динама” у Загребу, гол у дербију са „Звездом” у победи од 3:2, на привременом опроштају од црно-белих, а са тим у вези и начин на који сам се вратио. Наиме, већ следеће сезоне дошао сам са пријатељима да посматрам дерби на „Звездином” стадиону. Били смо на западној трибини, а глас о томе се брзо пронео јужном, када је почело гласно скандирање и позиви да се вратим. Тај тренутак је неупоредив у мојој каријери. Памтим и два момента у дресу репрезентације. Први је из 1973. када сам у Торину прекинуо рекорд Дина Зофа који више од хиљаду минута пре тога није примио гол, а други везујем са меч са Велсом у Загребу, када сам већ после двадесет секунди постигао гол, што је био југословенски рекорд. Као тренер посебно памтим да сам са „Партизаном” освојио Куп после 32 године клупског поста, у незаборавној утакмици са „Вележом” коју смо добили са 6:1. Додајем, такође, да постоји и једна неостварена жеља у репрезентацији. Наиме, нисам играо на опроштају Пелеа. Недељу дана пре тог меча одигран је традиционални дуел репрезентације Југославије и селекције новинара. Мене су сместили у новинарску екипу, био сам најбољи на терену, добио сам због тога телевизор на дар, али Пелеа и Рио нисам видео.

Како проводите слободно време?
Још увек сам играчки активан, макар тако што једном недељно са својим друштвом идем на фудбал. Већ сам рекао да редовно водим унука на тренинге и здушно пратим његов развој. А мимо тога, бавим се већ више од десет година нечим што ми много значи, а потпуно сам случајно открио тај дар у себи. Наиме, једном приликом, када сам остао сам у кући, добио сам жељу да осликам једну стару тикву. Учинио сам то, без икаквог предумишљаја, не схватајући да у себи откривам љубав према сликарству. То ми је помогло да савладам многе стресове на које сам наилазио током каријере и да обогатим многе своје тренутке. Сусрет са академским сликаром Небојшом Ђурановићем био је значајан за мене, јер ми је својом подршком дао ветар у леђа. Захвалан сам му на томе, јер ми је открио чему треба да се посветим.

***

Каријера
Фудбалер и тренер Момчило Вукотић, чувен као Моца, рођен је у Београду 1950. У „Партизану” је од своје дванаесте године, првотимац од 1968. Рекордер је по броју одиграних утакмица у „Партизану” (791), постигао 339 голова. Првенство Југославије освајао три пута: 1976, 1978. и 1983. Играо је и за француски „Бордо” (1978/1979). За разне југословенске репрезентативне селекције, укључујући сениорску, одиграо је 37 утакмица и постигао 11 голова. Играчку каријеру завршио је у сезони 1983/84. и одмах постављен за техничког директора „Партизана”. Као тренер предводио је „Партизан”, солунске „Панионис” и ПАОК, кипарске „Аполон”, „Саламину” и „Етникос”, румунски „Фарул”... Био је и селектор репрезентације Кипра.